ОВАКО ПОСЛУЈЕ СРПСКИ ДОМАЋИН: Од радње од 16 квадрата до озбиљног бизнисаВласник фирме КМН Милоје Стевановић из Чачка, деведесетих година када је нашој земљи уведен ембарго, проценио је да ће се друштвене фирме урушити и одлучио је да послуша савет свог деде и да се уз Божју помоћ узда “усе и у своје кљусе“ – да оснује своју фирму.

“Одлучио сам да у складу са веома скромним средствима, оснујем малу трговинску радњу на 16,5 метара квадратних са око 200 артикала. Тада је у мојој породици било нас четворо, па смо почетна слова наших имена уградили у назив фирме КМН – супруга је Нада а ћерке су Катарина и Марија. Слово М је графички дуплирано због мене“, објашњава Милоје.

Супруга и он су у почетку даноноћно радили а првих дванаест година се радило у три смене и никада нису закључали радњу, чак и за време бомбардовања. Радњу су полако ширили док није израсла у савремен маркет са више од 12.000 артикала.

“Онда смо купили једну стару кућу у центру Чачка и неколико година је полако претварали у наш други продајни али и производни објекат. Дошли смо на идеју да за наше презапослене муштерије решимо проблем исхране на један аутохтон начин. Почели смо да отварамо једну по једну радионицу у којој се спрема храна на начин како су наши стари спремали за славе и друге светковине: без адитива, без конзерванса, без хемије, без лажи и преваре. И то су људи препознали па је храна почела да иде ‘као алва“, присећа се он.
Како наставити породични посао?

Након тога је створена и месарска радионица у којој се прерађује месо, линија за производњу салата, за топла пређела, за производњу готових јела, од супа и чорби до куваних јела, специјалитета од меса и рибе, па пекарска, па посластичарска радионица.
Из свих тих радионица свакодневно се произведе више од 400 врста јела и све је свеже у сваком тренутку, каже Милоје али додаје да се ту нису зауставили.

У жељи да обезбеде првокласне сировине за њихове радионице, почели су да граде неформални холдинг у коме данас послује око 500 сеоских домаћинстава која за КМН производе врхунске намирнице.
“Тако су са нама расли произвођачи јаја, воћа, поврћа, брашна…Из тог концепта је у мојој родној кући у Драгачеву, никла млекара у којој породица мога брата Сава са десетак радника прерађује око 5.000 литара млека дневно у сир и кајмак које ми користимо у нашим јелима и које продајемо у нашим радњама“, каже Милоје.
Милоје је урадио оно што већина у Србији није успела – створио је праву породичну фирму у којој сада већ, трећа генерација полако учи посао. Када су му ћерке завршиле факултете и удале се, за како каже “одговорне и стручне момке“, придружили су се фирми и почели заједно да раде.

“Пошто је наша фирма врло сложен систем поставио сам себи питање – да ли ће наши зетови и ћерке моћи да издрже тај терет и да одрже посао. Трагајући за одговором, одлучио сам да супруга и ја одемо за Београд и тако видимо шта ће омладинада уради“, каже он
У Змај Јовиној 10 у Београду направили су специјализовану продавницу-ресторан у коме дневно за 10 сати рада пазари преко 1.000 муштерија. Многи поручују комплетан мени за породичне свечаности али и прославе у фирмама.

Онима који су се трудили свим силама да нам одмогну дугујемо неизмерну захвалност.
Управо тај одлазак у Београд, према његовом сведочењу, био је озбиљан изазов за њихову децу, зетове и ћерке, али и сараднике јер су они у ових 5-6 година, колико су он и супруга у престоници, озбиљно унапредили фирму у свим сегментима.

“Оно што ме посебно радује, од шесторо унучади, сем најмлађе Магдалене, која тек догодине полази у школу и тада може да почне да ради, сви други се преко распуста укључују у посао и то веома озбиљно“, каже он.

На питање да ли му је неко помогао када је започињао посао Милоје одговара :“Јесте и то озбиљно: Бог! Други нико. Напротив, али то је друга прича. Међутим, онима који су се трудили свим силама да нам одмогну дугујемо неизмерну захвалност: они су нас терали да се не уљуљкамо, да се не осилимо, да се не опустимо. То је индиректна, али врло добра и безцена помоћ“.

У пословању је, како каже, било и пуно проблема – опструкције моћника, покушаја рекета и од уличне и од државне мафије, деведесетих година прошлог века.
Милоје сада има богатство, али када је почињао у онај локал од 16,5 метара квадратних са почетка приче, уложио је породичну уштеђевину у износу од 6.000 немачких марака.

“Зарекао сам се да никада ником нећу каснити с плаћањем и тај завет држим и дан данас. Кад сам први пут дошао у опасност да сутра нећу моћи да измирим рачун од 3.216 динара, продао сам свог Голфа, старог свега годину дана, купио Заставу 101 стару 9,5 година, која ми је била и радно и парадно возило, а разлику новца сам убацио на жиро рачун као позајмицу и од тада до данас никад ником нисам закаснио с плаћањем ни један једини секунд“, каже Милоје.

Воља, знање и труд

Он сматра да за посао није пресудно имати капитал, већ је потребна воља, знање и труд а најважније је “опружати се према губеру“.Милоје каже да се од првог дана до данас придржава неприкосновено неких принципа – радни дан у свим њиховим продавницама и радионицама почиње са кратком молитвом, паљењем кандила и кађењем тамјаном. Сви радници знају да је муштерија “краљ“ и да њихов основни циљ није богатсво, него да свако ко пређе преко прага уђе с поштовањем и исто тако изађе из фирме. Радницима се плата исплаћује првог у месецу, може пре, али никако после тог датума. Свим добављачима се за робу мора платити одмах, држави такође на време. Ако би неко од мајстора одступио од рецептуре на уштрб квалитета, тиме би себи потписао отказ јер ту импровизације и компромиса нема, објашњава он.

“На мерењу и на кусуру прецизност мора бити 100 одсто. Кад деведесетих није било у тадашњој СДК довољно кованих новчаница ми смо штампали апоене од 5, 10, 20 и 50 пара са нашим логотипом да би вратили кусур у пару, па смо онда те апоене примали као новац кад муштерија дође следећи пут“, присећа се Милоје.
Оно што га данас мучи је што у центру Београда у свој ресторан не може да приђе возилом када доставља робу већ свако јутро са сарадницима вуче и носи од 1,5 до 2 тоне из суседне улице.
“Покушао сам да дођем до надлежних али ми није пошло за руком, па сам долазио на идеју да набавим јарам и да се са сарадницима упрегнем свако јутро кроз Кнез Михајлову и Змај Јовину, не би ли коме пало на памет да види да у свим метрополама света роба се доставља у позним ноћним и раним јутарњим сатима, осим у Београду од прошле године, од кад је то забрањено“, прича Милоје.
Свакоме ко размишља да започне свој посао Милоје поручује да никад није касно, да је довољно имати вољу, жељу, зацртати пут и часно, поштено и упорно кренути.

Извор: БИЗЛифе
Пише: Тања Његомир