Како је на венчању српског тенисера текло слово добродошлице из главе његовог тече Милоја Стевановића:

Чачак – Стари српски обичај каже да се весеље не почиње без здравице, нити отвара ако нема буклије и мудре приповести домаћинове. Некад се положај здравичара препушта и ђеду, стрицу или тетку. Као ономад, на крају новембра, кад је у престоничком хотелу „Краун плаза”, на свадбеном весељу тенисера Виктора Троицког и његове изабранице Александре, чашу и слово добродошлице држао жеников тетак Милоје Стевановић (68) из Горачића на Јелици. Грешни Милоје, који се не одриче своје вере иако се Српска православна црква одрекла њега, почео је здравицу иштући божју помоћ, и обухватио, стих по стих, све важне родственике.

Ево како је ишла та беседа Милојева, стихована из његове главе.

„Драги младенци, драги кумови, благочастива браћо и сестре, помаже Бог! Ево, дижем ову чашу рујног вина да наздравим благочастивима.

Ако ћу се о поретку бавит’, Александру Троицком ћу здравит’. Здрав си, Пашо! – од срца ти рек’о, Кад си ’вако ти лепо дочек’о!

По доброти ’оћу ли здравити, Миланки ћу снајку честитати. Драга Маро, нек’ ти Бог да унучића дости, нек’ ти кућа пева од радости!

По старјеству ако ’оћу ићи, баку Миљу не могу обићи. Миљу с њених десет праунука, један’есто ишчекује њена рука.

По јунаштву ако здравит’ ’оћу, наздравићу Нолу Ђоковићу! Како Нолу, тако Зимоњићу! И доброме Јанку Типсаревићу! Јер, Србију прославише свету, те постасмо најбољи на свету. Са Виктором обзнанише свима: нема шале са правим Србима! И Русима!

Ноле, Зики, Јанко – то је трио, који нам је збиља драг и мио. Своје чојство показаше они, кад наш Виктор беше у невољи. Зато ћу вам ону прозборити: ’У добру је лако добар бити!’, говораху наши свети старци: ’На муци се познају јунаци!’

Зато, нашим јунацима Нолу, Зикију и Јанку, моји унуци ће нешто касније уручити мале поклоне, у знак благодарности што су јуначки бранили њиног ујка кад му је било најтеже и кад је био сам.

А сад:

За љепоту дижем ову чашу да поздравим драгу снајку нашу! Александру, белу голубицу, нашу наду, нашу узданицу!

И још дижем ову чашу вина, у част и у здравље драгог нам свима: за Виктора женика нашега! У Троицких, од свих најбољега.

Драги мој Вићентије, женише те по свим новинама, разноразним светскијем дамама. Ал’ у тебе једно срце има, и то срце ти њојзи дарива. Нека ти даривање буде срећно и вековечно!

Благочастива браћо и сестре, сватови и свадбари, нек’ да Бог да вам буду пуни амбари, нека васкрсли Господ ваш и мој, ниспошље на вас свети благослов свој. На вас и на ваше часне домове, на ваше ’ћери и на ваше синове.

Драги наши младенци, драга децо наша, нека вам буде на здравље ова чаша! Нек’ вам Бог даде рода и плода, сваког добра и здравог порода. Да се сложите, да се обожите, да се волите, да се умножите. Да вам постеља брачна буде чиста, да у срцима носите Христа!

Да вам љубав и срећа цвета! Живели на многаја љета!”

И ту су, такав је ред, сви испили чаше.

Ево, и ми да, на свршетку текста, напишемо неку реч о глагољивом и бистром здравичару:

„Хвала тетку за овако мудра слова, нека вишњи и њега поживи. Многи од нас су можда грешни, али само онај горе зна да ли су и криви.”